Prof. dr Petar Kovačević

Razgovor sa Prof. dr Petrom Kovačevićem – prvi deo razgovora

Stručna i naučna usavršavanja

Kao student Više železničke škole proveo je 20 dana na Švedskim železnicama a kao student Saobraćajnog fakulteta 15 dana na Italijanskim železnicama.

Tokom rada se usavršavao a 1967. godine obavio je četvoromesečnu specijalizaciju na Francuskim železnicama na temu „Organizacija saobraćaja na prugama opremljenim automatskim pružnim blokom“. Godine 1971. na Francuskim železnicama je obavio dvomesečnu specijalizaciju na temu „Organizacija prevoza putnika sa diferenciranjem prema vrsti vozova uz proučavanje putničkih tokova“.

U okviru ovih specijalizacija usavršio je znanje francuskog jezika, a na stručnom planu izučio je detaljno organizaciju saobraćaja na francuskim železnicama, koje su na zavidnom tehničko tehnološkom nivou.

Kao profesor Više železničke škole vodio je studente na stručne ekskurzije u Italiju, Francusku, Nemačku, Mađarsku i više puta u SSSR (Ruska federacija), čime je detaljnije upoznao organizaciju i funkcionisanje železnica ovih zemalja.

Kao radnik ŽTP-a Beograd i Zajednice JŽ učestvovao je na mnogobrojnim međunarodnim sastancima, gde su rešavana pitanja organizacije železničkog saobraćaja. U tim prilikama je posetio glavne železničke čvorove Evrope, putničke i ranžirne stanice, depoe, kontenerske terminale…

Nastavno-obrazovni rad

Bavio se nastavno-obrazovnim radom, počev od 1966. godine, kada je bio nastavnik u Železničkom obrazovnom centru u Beogradu, na predmetu „Organizacija saobraćaja“.

U Višoj železničkoj školi biran je 1967. godine za asistenta na predmetu „Eksploatacija železnice“, 1968. godine je izabran za predavača a 1974. godine za profesora Više železničke škole (za isti predmet). Kao asistent, predavač i profesor organizovao je vežbe, izvodio nastavu i bavio se radom sa studentima. Za 20 godina rada u Višoj železničkoj školi diplomiralo je oko 600 studenata, koje je vodio kao mentor za diplomski rad. Za potrebe studenata napisao je adekvatna skripta i udžbenike.

Kao istaknuti stručnjak iz prakse, bio je član Komisija za ocenu i odbranu dve doktorske disertacije na Mašinskom fakultetu Univerziteta u Beogradu i jedne doktorske disertacije kao i jednog magistarskog rada na Saobraćajnom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Pored toga, školske 1988/1989. godine (po pozivu) držao je nastavu na Saobraćajnom fakultetu, na predmetu „Osnovi funkcionisanja železnice“.

Knjige, stručni i naučni radovi

Autor je knjiga u izdanju:

– Zavoda za novinsko-izdavačku i propagandnu delatnost JŽ:

1. Eksploatacija železnice, knjiga I i II, Beograd, 1976.
2. Prilog izučavanju racionalne organizacije vuče vozova i korišćenja lokomotiva, Beograd, 1986.
3. Optimizacija parametara za racionalnu organizaciju vuče vozova, Beograd, 1987.
4. Eksploatacija železnica, knjiga I i II, drugo dopunjeno izdanje, Beograd, 1988.

– Više železničke škole Beograd:

1. Zbirka zadataka iz eksploatacije železnica, Beograd, 1970.
2. Korišćenje putničkih kola, Beograd, 1971.
3. Eksploatacija železnica, Beograd, 1974.
4. Osnovi eksploatacije železnica, Beograd, 1975.
5. Organizacija rada stanica, Beograd, 1975.
6. Osnovi eksploatacije železnica, drugo izmenjeno i dopunjeno izdanje, Beograd, 1984.

Koautor je monografija:

1. Jugoslovenske železnice 1945-1995, Želnid, Beograd, 1987.
2. Na skretnici milenijuma, Želnid, Beograd, 2000.
3. Od prekida do uspostavljanja saobraćaja, Zajednica JŽ, Beograd, 2000.

U Saobraćajnom institutu CIP i u drugim organizacijama učestvovao je u izradi 32 studije, a u velikom broju je bio rukovodilac izrade studije, kao na primer:

1. Metodologija za utvrđivanje ekonomskih efekata projekta reda vožnje, Saobraćajni institut CIP, Beograd, 1992.
2. Studija organizacije prevoza putnika, sa tri potprojekta, Saobraćajni institut CIP, Beograd, 1988, 1999.
3. Studija organizacije prevoza robe, sa pet potprojekta, Saobraćajni institut CIP, Beograd, 1988, 1999.
4. Koridor H, studija unapređenja, modernizacije, rekonstrukcije i razvoja železničkog saobraćaja, Saobraćajni institut CIP, Beograd, 2001.

U stručnim časopisima i publikacijama je objavio 46 radova (u periodu 1968. do 2000. godine).

28. maj 2023. godine

RAZGOVORI – Prvi deo

Tokom pripreme ovog razgovora, pričao sam o Vama, između ostalih, sa našim železničkim akademikom, prof. dr Reljom Jovanovićem. Profesor mi je rekao da nije sreo praktičnijeg saobraćajca od Vas, koji tako kompetentno ulazi u razmatranje bilo kog saobraćajnog problema, i da je mišljenja da ste upravo Vi najkompletniji diplomirani saobraćajni inženjer sa kojim je ikada razgovarao.

Ja sam bio delegiran u Međunarodnu železničku uniju kao predstavnik Jugoslovenskih železnica. Tamo sam video tu Evropu, kako funkcioniše, radi i kako razmišlja. A to me sve kvalifikovalo mojim radom u redu vožnje. Taj rad u redu vožnje daje ogromne šanse da se spozna cela Evropa i da se čovek orjentiše gde je on u toj Evropi. A mene su delegirali, kad se železnica rasturala, da vodim to „rasturenje“ između bivših ŽTPa. I to sa dva aspekta: sa tehnološkog i sa finansijskog. I ja kažem prvo pokojnom Nikoli Zurkoviću, pa posle Svetoliku Konstdinoviću, tada Generalnim direktorima Jugoslovenskih železnica – Zašto da ja vodim finansije? Pero, pusti to, imaš Nadu pa će ona da ti priča. A Nada se iznenadila kako ja razmišljam. A mene je život naučio kako da razmišljam. Jedno osnovno pravilo (koje se i danas raspravljam sa ženom) – nikad nikome ništa ne verujem. A to me naučilo kad sam bio Načelnik reda vožnje, radio sam red vožnje za Specijalni voz i bio sam non-stop na specijalnom vozu, kad saobraća po Srbiji. I nikome ništa nisam verovao. Ako sám ne proverim – nemam poverenja da li je to urađeno dobro ili nije. I mnogo puta mi se desilo da nije dobro urađeno ali sam ja, zahvaljujući svojoj proveri, na kraju uradio dobro. Čoveku može da se desi da pogreši. Ja sam pogrešio jedan put. Pravio sam red vožnje sam, pošto nisam smeo drugima da kažem šta radimo. Od Kruševca, kad voz ulazi u Stalać, ne može da prođe kroz stanicu zbog signalizacije. Mora da stane pa tek onda da se dá izlaz vozu. Ja sam to prevideo. Kada smo trebali iz Kruševca da pođemo, zove me šef stanice iz Stalaća. Kaže – Druže Načelniče, voz mora da stane! Kako da stane voz? Ne može da prođe. Kako ne može da prođe voz kroz Stalać? Ne može zbog signalizacije! A ja sam to znao, ali sam prevideo. I mislio sam da će da me obese oni iz MUPa. Niko mi ništa nije rekao. Ali, čovek mora sam da se uveri šta radi i kako radi! I ja nikome ništa nisam verovao. A to sam naučio kao otpravnik vozova. Tu poverenja nema. Mora sve da se uradi kako treba.

Kako ste, zapravo, postali železničar?

Ja sam rođen na selu. Moji roditelji su živeli na selu. Evo i slike te kuće koju smo šezdeset sedme, osme, napustili svi zajedno, preselili se u Vranje, brat i sestra, a ja u Beograd na posao i na školovanje. I otac je u tom periodu, a to je bila 1950-ta godina, tražio mogućnost da se ja školujem besplatno. I šta je hteo da uradi? Hoće da me dá kod vojske, da budem muzičar. Kaže – Ja znam šta je vojska. Ali, kao muzičar, ne nosi se puška, ne ubija se… I tamo se raspitao da konkuriše ali je odgovor bio – Ne može, nema još četrnaest godina. I onda je on saznao da se otvara Železnički tehnikum u Skoplju. Tamo smo otišli i na lekarski pregled i upisao sam se na Železnički tehnikum, koji traje četiri godine. Onda na železnici donesu odluku da se ta škola premesti u Pulu i 1952. godine presele ceo Tehnikum u Pulu.

To je bio nivo srednje škole?

Da. Srednje škole. Ja dođem u Pulu, u drugu godinu. Posle godinu i po dana donese se odluka da se sve to preseli u Zemun. U železničku saobraćajnu školu. I ja, sa celom školom, ponovo se preselim. U Zemun. Tako da sam završio srednju železničku školu u Zemunu. To je bilo 1954. godine. Onda sam raspoređen, po onom vojnom sistemu – kud te železnica rasporedi – tamo ideš.

Iz te škole su „izlazili“ otpravnici vozova?

Da. Otpravnici vozova. To je bio, tada, samo saobraćajni odsek. Mene odrede da idem u Kraljevo. A ja sam dole, iz Vranja. Kako ću ja da idem u Kraljevo? Još nemam punih osamnaest godina. Setim se ja profesora koji nam je predavao saobraćaj i nađem ga u Zajednici JŽ i kažem – Profesore, tako i tako… Ja u Kraljevo ne bih išao nego bih išao u Vladičin Han. Kaže on – Dobro, dođi za dva dana, da vidimo… Dođem ja a on kaže – Znaš, ne može u Vladičin Han, mnogo je mala stanica, ali može u Leskovac. Hoću ja u Leskovac. I ja dobijem Leskovac. Odem tamo, kao pripravnik, u stanicu Leskovac. I odmah se prihvatim da polažem teorijski ispit, saobraćajni i komercijalni, i postanem otpravnik vozova. Tamo sam proveo pet godina. S tim da sam godinu dana bio u vojsci.

E sada, otišao sam u vojsku u Školu rezervnih oficira inžinjerije. To je u Karlovcu, u Hrvatskoj. I tamo sam naučio školu. Tada nije bilo saobraćajnih inžinjera još ali su bili mašinski inžinjeri, građevinski, arhitekte, elektro inžinjeri i sedam-osam nas, otpravnika vozova. Da bi bila inžinjerija kompletna. U inžinjeriji smo posle gradili prugu od Kumrovca prema Celju i ja sam ovde video, u vojsci, da su ti ljudi, koji imaju fakultet, sasvim nešto drugo u odnosu na naše shvatanje i moja shvatanja o životu. Ja sam mislio da sam sve postigao – završio školu za otpravnika vozova, pobegao sa sela, …

I baš te godine je otvorena Viša železnička škola, samo saobraćajni odsek, i kad sam se vratio iz vojske, ja sam počeo da se spremam za prijemni ispit. To je bilo 1959. godine. Pošto sam bio slab iz matematike i fizike (mi smo u srednjoj školi učili druge predmete), ja sam počeo da učim matematiku i fiziku od petog razreda osnovne škole. I plaćao časove jednom profesoru, Rusu Migljjevskom, u Leskovcu, koji me je podučavao. Bila je ogromna konkurencija da se upišeš u Višu školu. A to je bila premija – teče ti radni staž, učiš školu, dobijaš platu… Pa to nema nigde! Položim ja prijemni ispit i upišem se u Višu železničku školu.

Kada sam se upisao u Višu železničku školu onda sam dobio neki drugi vid gledanja na život. Onda su me delegirali u Univerzitetski komitet. Onda ja počnem da gledam, kad me pitaju tamo – Šta Vi studirate? Ja sam u Višoj železničkoj školi. Aaaa… Viša škola, šta je to? A gledam ja, pa kažem sebi – Ma mogu i ja da završim fakultet. Samo čekajte. I onda sam završio Višu železničku školu 1961. godine.

U međuvremenu su se već Rista Perišić (prof. dr Risto Perišić, prim.aut.) i još nekoliko njih upisali na treću godinu Saobraćajnog fakulteta i „probili led“. Iste godine, kada sam završio Višu školu, upišem Saobraćajni fakultet. I to – vanredno. Radio sam onda u ŽTPu Niš i tada sam počeo da radim u redu vožnje. Ali sam putovao mnogo puta za Beograd, idem na nastavu, „držim“ kontakte sa studentima, Rade Milojević je bio redovan student, i završio sam treću godinu Saobraćajnog fakulteta vanredno, s tim da sam položio sve ispite iz treće godine i jedan deo dopunskih ispita i stekao uslov da upišem četvrtu godinu.

Tu je interesantan primer kako gledaju železničari a kako oni koji nisu železničari – U Nišu su bila tri saobraćajna inžinjera – Vlasta Stojanović, Ljuba Stamenković i Krišanović. Vlasta Stojanović i Krišanović su se protivili da ja idem na fakultet. Kažu – Otpravnik vozova iz Leskovca hoće da bude inžinjer. Pa to nema nigde. A ja sam bio tvrdoglav i uporan i napisao sam molbu da me puste da godinu dana odem na fakultet a kad se budem vratio „odužiću“ ono što ste me školovali. Kažu – Ne može. Ja, iritiran odgovorom, napišem na papiru – Ja odoh za Beograd, sutra je prvi dan, moram da sednem u prvu klupu, da pratim nastavu, a vi radite šta hoćete. Dođe moj šef reda vožnje i kaže mi – Pero, zove te glavni direktor. A to je bio neki „civil“ Žarko Radičević, kako se već zvao. I dođem ja kod njega. Kaže – Jel’ ti praviš probleme? Druže direktore, ja ne pravim probleme. I ispričam mu ja o ovome sve i kažem da hoću da idem na fakultet. A on gleda u one „kadrovike“ i kaže – Rajo, a što vi zafrkavate ovog mladog čoveka? Da ga pustite. Ti, sutra, idi u prvu klupu, na fakultet a vi sve da mu sredite. Da mu date dobru stipendiju i da mu date mogućnost da on završi fakultet. Tako ja dođem na četvrtu godinu fakulteta, završim, i vratim se ponovo u Niš.

Onda se rasturilo ŽTP Niš i ja dođem ŽTP Beograd da radim. Počeo sam da radim u Odeljenju za studije i analize, kod Ljube Stamenkovića. Posle toga, videli su ljudi da ja imam neki drugi odnos i prema poslu i znanje, ono što sam radio na stanici, i postavili su me za šefa Saobraćajnog odseka u ŽTPu Beograd. A tu su bili sve bivši šefovi sekcija, odsluženi, stari železničari, koji su sada tu pravili propise, radili… I mene postave da im ja budem šef. I tu sam stekao veliko iskustvo i školu – kako se radi i šta se radi. A oni su bili nepoverljivi. Kad kažem, nepoverljivi – Šta će sad ovaj mladi čovek, on jeste inžinjer, ali ne zna ono što mi znamo. Ali, nisu oni znali šta ja znam! Tako da smo se vrlo brzo snašli i sprijateljili.

U tom periodu se pojavila mogućnost da se ide na Francuske železnice, sa stipendijom Francuske vlade, na specijalizaciju. A ja sam učio francuski jezik i počnem još da učim i konkurišem i dobijem četiri meseca specijalizacije na Francuskim železnicama. Kada su oni mene upoznali, ko sam i šta sam i šta radim – nudili su mi posao, da ostanem da radim kod njih. Ali, meni se već rodio sin i razmišljam – Kud ću ja sad, po belom svetu? Neću ja bez naše Jugoslavije. I nisam hteo. Ali sam se upoznao sa tim Francuzima i posle četiri-pet godina pitam ja njih – Hoćete li da zovete da dođem još dva-tri meseca? Oni prihvate, pošalju pismo i pozivaju me da dođem još dva meseca. Tako da sam ukupno proveo pola godine na Francuskim železnicama. I video jednu savremenu železnicu. I video kako se radi, i šta se radi.

Vratio sam se tada iz Francuske i postavljen sam za Načelnika reda vožnje ŽTPa Beograd. Kroz red vožnje sam upoznao šta je železnica i imao sam velikih okršaja, da tako kažem, oko reda vožnje. Što kažu – U red vožnje i u fudbal se svi razumeju. Svakome treba neki voz, ili da stane ili da tu prođe kasnije ili ranije, kao i u fudbalu – ovaj treba a ovaj ne treba da igra…

Na primer, jedna interesantna situacija, sa Đorđem Strižakom, tadašnjim direktorom ŽTPa Beograd. Trebala je da se pusti u saobraćaj pruga Beograd-Bar, od Valjeva dalje prema Užicu. A ovi, koji grade prugu, neće da napišu da je pruga gotova i koje su karakteristike pruge. I kažu – Gotova je pruga. Na partijskom sastanku izađe za govornicom predstavnik izvođača i kaže – Pruga je gotova ali nema reda vožnje! A vozovi ne mogu da idu bez reda vožnje. Onda ja izađem za govornicom i kažem – Druže direktore, lažu Vas. Ko me laže? Laže Vas Gavra Matić, kao direktor Direkcije za izgradnju pruge Beograd-Bar i Krsmanović, koji je glavni za izgradnju i nadzor. Pruga uopšte nije gotova. Kad je pruga gotova, onda treba da napišu redu vožnje da je pruga gotova, karakteristike pruge su sledeće: brzine su te i te… pa da ja napravim organizaciju saobraćaja. Dokle god oni to ne kažu – nema reda vožnje. A nema ni saobraćaja. A on kaže – Je li, ko je ovaj ovde? Oni mu objašnjavaju ko sam ja. Ti, što praviš probleme, i svi vi koji kažete da je pruga gotova, sutra u sedam sati kod mene na sastanak. Dođemo mi sutra kod njega. Pero, šta nam uradi? – kažu ovi. Pa, dokle ćete vi da govorite da ja to ne radim kako treba a vi bežite od istine. Kažite da pruga nije gotova. Dođemo ujutro na kafu a popijemo viski, počnemo da pričamo i ja Strižaku objasnim tako da on stekne utisak šta je železnica. On je pre toga bio direktor u Magnohromu, u Kraljevu. Posle toga je mnogo puta, na sastancima, govorio – Ako ne znate, vi pitajte Peru Kovačevića.

Taj posao mi je bio veoma naporan. Ja sam morao da vodim red vožnje, u međuvremenu mi se rodila i ćerka, porodica, Specijalni voz, … i ja odlučim da odem u Višu železničku školu.

Pedagoški rad?

U Višoj železničkoj školi sam bio asistent, predavač, profesor i direktor. Sve sam bio. I napišem molbu da me puste. Došlo je to do direktora Strižaka. On kaže – Ne može Para Kovačević da ide u Višu školu. On nama treba. Ako treba da mu se dá stan, kupite mu stan, ali on ne može sa železnice. I, ode Đorđe na službeni put a Stanko Hodak ga je zamenjivao. Sa Stankom sam se dobro poznavao, jer je on u jednom periodu bio Načelnik za Specijalni voz, pa smo tu dosta sarađivali. Ja odem kod Stanka i kažem mu – Stanko, da ti meni potpišeš da ja idem u Višu školu. Pa, ljutiće se Đoka. Ma, pusti Đorđa, ja ne mogu više da izdržim. Osećao sam da sam „pod naponom“ – kad odem na Specijalni voz ja ne znam ni kada ću da se vratim ni šta ću da radim. I on potpiše i ja odem u Višu školu.

Tamo sam proveo deset punih godina. Asistent sam već bio tamo, dok sam radio, a i to je naporno. Raditi normalan posao na železnici i biti još negde – to je mnogo teško. I onda sam otišao u Višu školu i tamo sam se malo „ohladio“. Upisao sam magistarske studije na Saobraćajnom fakultetu, pa sam počeo da polažem ispite.

Završio sam magistraturu, ali ne na Saobraćajnom fakultetu nego sam shvatio nešto drugo. Kod profesora sa Ekonomskog fakulteta, koji je predavao Organizaciju rada na poslediplomskim studijama na Saobraćajnom fakultetu, shvatio sam da u suštini, ono čime se mi, saobraćajni inžinjeri bavimo, nije nešto posebno specifično. To je jedna složena organizacija rada. I zato ja odem na Fakultet organizacionih nauka i upišem tamo i završim magistraturu vrlo lako.

Onda sam imao još vremena da počnem da radim na doktoratu. Istina, zvali su me na Saobraćajni fakultet: Mirko Čičak, Mašan i Vujadin Vešović da dođem. Kažem – Neću. Kad sam ja vas molio da mi date magistraturu i da radim, vi ste se okrenuli na drugu stranu. Oni su mene terali da magistriram. Tada sam mogao da dobijem zvanje docenta bez magistrature. Tada je bio takav zakon. Ja sam imao Višu školu, fakultet, izdao sam nekoliko udžbenika i to vaši studenti uče iz mojih udžbenika.

Onda su me pozvali sa Mašinskog fakulteta i ja sam tamo doktorirao na temu „Racionalna organizacija vuče vozova“. Ta disertacija je doživela pohvale, primenu u praksi, i tako sam ja završio svoje železničko usavršavanje.

Na kom predmetu na Višoj železničkoj školi ste bili asistent? Kako ste počeli svoj pedagoški rad?

Predmet se zvao Eksploatacija železnice, kod Dime Živkovića. On je bio profesor i na Saobraćajnom fakultetu i na Višoj školi.

Za profesora Dimitrija Živkovića kažu da je bio najbolji železničar među pravnicima i najbolji pravnik među železničarima?

On je interesantna ličnost. On je odškolovan na železnici i znao je mnogo o železnici. Jer, železnica se ne uči samo knjižki. Ona se uči i u praksi. A završio je Pravni fakultet. Tada nije još bilo Saobraćajnog fakulteta. Ja sam još bio u redu vožnje. On dođe kod mene – Druže Pero, druže Pero… A poznavao me je jer sam diplomski rad radio kod njega i u Višoj železničkoj školi i na Saobraćajnom fakultetu. I zato je on znao moje potencijale. Da dođeš ti, druže Pero, da budeš asistent kod mene u Višoj školi i da me zameniš kao odem u penziju. Kažem – Profesore, ne mogu ja. Ja radim ovde. Može, može… Tamo imate Radeta Miloševića, imate Ivovića, pa nek oni budu asistenti. Ne. Ne. Vi da dođete. I ubedi me da ja dođem u Višu školu.

Posle ste i preuzeli predmet od njega?

Da. Posle sam preuzeo predmet i formirao taj predmet malo drugačije. Formirao ga u jednom drugom obliku. Taj predmet je na Višoj školi bio tri semestra, ja sam ga sveo na dva semestra. Uveo sam mnogo novih stvari i dao jedan drugi oblik.

Kad sam sve to završio u Višoj školi, doktorirao, na železnici je bio Generalni direktor Petar Stošić a pomoćnik Perica Anđelković. Kažu – Petre, šta ćeš ti u Višoj školi? Dođi da budeš kod nas? Gde da budem? Mi imamo Saobraćajni institut. To je bilo na Trgu Marksa i Engelsa (danas Trg Nikole Pašića, prim.aut.), koji su vodili Voja Kolarić i Stojan Novaković. Da dođeš za direktora instituta. Kažem ja – Mogu da dođem ali pod jednim uslovom – nemojte sutra da kažete da nema para za institut. A oni su napravili da institut bude Osnovna organizacija udruženog rada, kao i sve one druge. Kažu obojica – Ništa se ne sikiraj Perice. Dođi i biće sve u redu.

Dođem u institut i tamo sam proveo od 1. januara 1986. godine do seprembra-oktobra 1987. godine. I šta se zbivalo? Ovo je interesantno. Saobraćajni institut, tamo sve ekonomisti. Prvo što sam uradio, prmio sam četiri saobraćajna inžinjera, u Institut, u radni odnos. Kakav mi je to Saobraćajni institut da nema saobraćajaca? A drugo, obnovio sam taj kadar i počeo drugačije da razmišljam. Nisam hteo da podcenim profesore ali sam ih malo sklonio. Čekajte sad. Pustite i mi mladi da radimo nešto i da radimo drugačije, studije i neke projekte. Imao sam veliki otpor. Oni su bili naučili, svi tamo, da pišu neke studije koje nikome ništa ne služe. A ja sam okrenuo list i kažem – Znate, to što mi radimo, mora da ima neku upotrebnu vrednost. Ne možemo mi da pišemo nešto, pa neka čita ko hoće. E, na to sam imao veliki otpor, ali sam ipak uspeo.

Slovenci, tako, potraže od nas da napravimo studiju šta se to zbiva sa međunarodnim vozovima koji su u Srbiji i zapravo u celoj Jugoslaviji prepuni, toliko putnika, a nema mesta u vozovima. Počnemo mi to da izučavamo i izučimo šta se zbiva. Međunarodne karte su bile takve, kao i unutrašnje, i vozovi se napune unutrašnjim putnicima i nema mesta za međunarodne putnike. A vozovi i dalje puni. I onda smo tu studiju napravili da bude primenljiva i dobili dosta para od Slovenaca, da smo rešili neka pitanja u školi, stambena pitanja i tako dalje.

E posle se to, kad sam došao u Institut, setilo društvo da ja dođem na železnicu. Pera Stošić i Peca Anđelković mi nude da ja budem u ŽTPu Beograd direktor gde je bio Vlasta Stojanović (direktor Saobraćajnog sektora, prim.aut.). Ja kažem – Neću to da budem. Znam ja šta je saobraćaj i operativa. Neću ja to da budem. Kažu njih dvojica – To ti je zadatak i ti moraš da dođeš. Mi imamo ogromne probleme. Dobro, doći ću.

Interesantno je šta se dalje dešavalo. Da bi neko došao u Zajednicu JŽ, morali su da daju saglasnost sva ŽTPa. A red je bio na ŽTP Beograd da dá svog člana Poslovodnog odbora u Zajednici JŽ. Šta se događa? Neće Slovenci i Hrvati Vlastu Stojanovića. Zato što je radio i sarađivao sa njima. Neće, Vlastu Stojanovića. Ova dvojica me zovu na viski i kažu – Nema druge nego da ideš u Zajednicu JŽ. Na koje mesto? – pitam ja. Član Poslovodnog odbora, za organizaciju i bezbednost saobraćaja. I ja pristanem. I to je onda bila Skupština Zajednice JŽ, koja donosi odluku ko će da dođe. I, tako ja dođem u Zajednicu JŽ.

Malo smo preskočili period Vašeg „direktorovanja“ u Višoj železničkoj školi?

Bio sam direktor Više železničke škole od 01.01.1977. do 08.01.1981. godine. Četiri godine sam bio direktor škole. U tom periodu sam promenio školu u mnogome. Prvo je škola imala samo Saobraćajni odsek. Pa smo u tom periodu otvorili Mašinski, Građevinski, Elektro odsek i na kraju Ekonomski odsek. Ono što sam kod Saobraćajnog odseka promenio, uveo sam računare. Moram da kažem da je taj odsek bio perfektan jer su tu dolazili samo otpravnici vozova. Disciplinovani ljudi dolaze da uče dve godine i posle, kad se to proširilo na „civile“ (tako smo ih zvali), bilo je malo teže. Uveo sam predmet Primena računara u saobraćaju. Uveo sam predmet Organizacija drumskog saobraćaja (onda smo mi počeli da vozimo kamionima na železnici, ovi na železnici ne mogu da se snađu, šta treba). Doveo sam Radeta Milojevića da predaje taj predmet. Mnogo što-šta sam promenio dok sam bio u školi.

Po nekoj mojoj evidenciji odškolovano je oko 600 saobraćajnih inžinjera. Ne računam mašince i građevince, koji su nam se na kraju pridružili. Onda sam, kao direktor škole, uveo naučno-istraživački rad. Registrovali smo školu da može da da se bavi naučno-istraživačkim radom. A imali smo doktore nauka Slobodana Vojvodića, Milana Stevanovića, Đorđa Jovanovića, posle sam se i ja pridružio, kao magistar, i tako dalje, i registrovali smo se da možemo da radimo naučno-istraživačke projekte.

Počeli smo da radimo studije za železnicu. Radili smo za ŽTP Beograd, ŽTP Prištinu, ŽTP Novi Sad i para, koliko god hoćeš. Ja, kao direktor škole, nisam imao nikakvih problema. Partija je vodila svoj deo, a ja nisam imao nikakvih problema.

Kada sam sve to završio i prešao u Saobraćajni institut, školu su posle nasledili mašinci, građevinci, elektro (pošto smo posle otvorili tih 4-5 odseka), meni je žao što nismo mogli školu da održimo u onom ambijentu, kako je to bilo za saobraćajce. Da ljudi dođu iz radnog odnosa, da se odškoluju i da se vrate. Ja sam se šalio sa mojim studentima, dođe jedan iz Sežane i pošto je prvog časa upoznavanje i priča gde ste i šta radite, kaže – Ja sam otpravnik vozova u Sežani. Srbin a u Sežani. Kažem – Vi ste znači naredni šef stanice u Sežani. Nemojte da mi pravite probleme kada budem putovao za Italiju. Stvarno je posle postao šef stanice. I, kad bih ja putovao, okrenem telefon i kažem – Jel’te, šefe, jeste li vi tamo još šef? Jesam. E, ja putujem, nemoj da mi „tvoji“ carinici prave probleme.

Što se tiče same škole, imali smo dobru školu, dobar program i dobro nastavno osoblje. Ono što je interesantno, posle su zabranili i školi i fakultetima, da ne mogu stručnjaci iz prakse da dolaze i da drže nastavu. A to je šteta. Jer, onaj ko radi u praksi, ne mora da ima baš naučno zvanje doktora nauka pa da dođe da neko svoje znanje prenese. A zakon je dozvoljavao to u jednom periodu. Zakon je dozvoljavao da mogu stručnjaci iz prakse da drže nastavu.

Znate kako je danas? Ja sam 10 godina, pored rada na železnici, bio angažovan na izvođenju vežbi na Saobraćajnom fakultetu, na predmetu Signalno-sigurnosni uređaji i sredstva veze na železnici, profesora dr Zorana Ž. Avramovića. Ali, ne u zvanju asistenta nego kao istaknuti stručnjak iz privrede, angažovan na izvođenju dela nastave. Danas je, po Bolonjskoj deklaraciji dozvoljeno izvođenje nastave (vežbi) samo doktorandima.

Kad smo već kod toga, ja sam pozivan na Saobraćajni fakultet da držim nastavu studentima, kao stručnjak iz privrede, i ako nisam biran za predavača. A ja sam uočio sledeće – studenti koji dođu na Saobraćajni fakultet, završe ga i dođu na železnicu i počne, u stanici Beograd, Đura Majstorović (tadašnji Šef stanice Beograd, prim.aut.) da ih maltretira: Ne znaju oni šta je ovo, ne znaju oni šta je ono, ne znaju Signalni pravilnik, … ne znaju ništa. Ja kažem – Nemoj Đuro tako. Ti si mnogo znao kad si izašao iz klupe? Pusti ljude, naučiće, to je lako.

I meni padne na pamet da predložim kolegama na fakultetu, Stevi Eroru, Mirku Čičku i Vujadinu Vešoviću, i ako su oni bili malo drugačiji (Mirko Čičak je bio jako progresivan), da se uvede predmet, ne znam da li je opstao kao takav, Osnovi funkcinisanja železnice. I ja sam formirao taj predmet tamo. Počeo sam studentima da pričam nešto drugo. Ovo što vi učite, pruge, stanice, koloseci, mašinstvo, elektriku, … Ali morate da znate da na železnici postoje neki saobraćajni pravilnici koji regulišu to, to, to,… da postoji neki Signalni pravilnik – morao sam da uvedem malo drugačiji pristup, nije to samo signal – zeleno i crveno, nego, šta znače ti signali i slično. I onda sam oformio takav predmet.

Na moju žalost, ja sam u tom periodu doživeo infarkt. Posle rada na železnici, u školi, fakultetu rekao sam – Ja to više ne mogu da radim. Oni su hteli da me biraju za predavača na fakultetu u zvanje vanrednog profesora. A kad sam se ja nudio, sa Višom školom i sa doktoratom, oni su bežali. I ja sam digao ruke od fakulteta. Kasnije je taj predmet preuzeo profesor dr Milan Marković. I bio je zahvalan. Uvek me je zvao. I kad je bio Generalni direktor ŽTP Beograd. Uvek.

Kada kažete – red vožnje, zapamtio sam da sam kao Pomoćnik šefa stanice Beograd predavao raport Zameniku generalnog direktora, pokojnom Ljubi Stožiniću, ispred salonskih kola, kojima je, sa saradnicima (pokojni Rade Jovanović, pomoćnik Generalnog direktora Zajednice JŽ, Nenad Kecman, Dragan Miladinović,…) odlazio u Pariz, na Evropsku konferenciju reda vožnje. Danas je mnogo drugačije?

Da, Sveta Konstadinović, Generalni direktor Zajednice JŽ, odlazio bi salonskim kolima za Pariz, na Godišnju konferenciju UIC, gde se, između ostalog, razgovaralo i o redu vožnje. UIC – međunarodna železnička organizacija, koja je u svim domenima železničkog saobraćaja imala uticaj. Kada putuje Generalni direktor, on ima pravo da putuje salonom. Mnogo puta sam i ja išao tim salonom. I za Pariz, i za Beč, i za Budimpeštu, za Atinu, za Tursku… kao član Poslovodnog odbora Zajednice JŽ, kao pomoćnik odnosno kao zamenik Generalnog direktora JŽ, na tim konferencijama reda vožnje. Jer, tamo je trebalo ugovarati saobraćaj, trebalo je reći – Ima voz Beograd-Budimpešta ili nema voza Beograd-Budimpešta.

I to, tada, nije bila neka, da kažem, državna politika. Danas je to ipak prešlo u neku državnu politiku. Danas se grade pruge, saobraćaju vozovi, ima perspektive kako to treba da izgleda a onda to nije bilo tako. Sve se svodilo na ljude koji su radili u redu vožnje. Ali, rad u redu vožnje daje mogućnost da čovek upozna celu Evropu i da upozna ljude koji rade po pitanju reda vožnje u svim drugim železnicama i da sa njima uspostavi jedan kontakt koji im omogućava da se drugačije ponašaju. Kada okrenete telefon, završite neki posao. To je suština. A za to mora da se zna jezik. Ja sam onda znao i komunicirao na francuskom jeziku. Na kraju radnog veka sam video da moj francuski ne vredi zato što je zvanični službeni jezik u UICu prvo bio samo francuski, pa francuski i nemački, posle francuski, nemački i engleski i na kraju je ostao samo engleski jezik. Ja sam bio hendikepiran što nisam znao engleski a sa francuskim sam prolazio odlično. Mogao sam na UICu da pričam, da razgovaram i dogovaram.

U Međunarodnoj železničkoj uniji sam bio delegiran od strane Zajednice jugoslovenskih železnica da rešavam sva tehnička i tehnološka pitanja i kad je trebalo da Srbija i Crna Gora, kada su bile „mala“ Jugoslavija, da budu izbačene iz UICa, zato što su sve druge železnice bile van, onda treba i ove izbaciti. Mene su odredili da idem, da branim status Zajednice JŽ u UICu. Ja kažem – Pa ja nisam pravnik, ja to ne mogu da uradim. A videli smo sastav tamo, sve pravnici. I tamo, na tom sastanku, sa pokojnim Jurakom, on je znao dobro nemački jezik, i onda smo u paru bili i ispričali smo im priče da nema nikakvih osnova, po svim dokumentima UICa da oni sada kažu – Jugoslovenske železnice više nisu član UICa. A Hrvati i Slovenci su zahtevali da pošto-poto i nas isključe, jer oni nisu bili u UICu. I, odbranili smo status Jugoslovenskih železnica. I sada, čovek mora to da prihvati kao realnost, ovo što sam rekao – Sveta (Konstadinović) je obezbedio pare a ja sve ovo napisao („Od prekida do uspostavljanja saobraćaja“, prim.aut.), kad smo se vratili i obnarodovali da smo sačuvali status člana u UICu, pojavi se Sveta Konstadinović i Živorad Maksimović: Evo, Jugoslovenske železnice su odbranile svoj status u Međunarodnoj železničkoj uniji. Mene nigde nije bilo. Ali, meni to ne smeta. Ja sam svestan toga da to ne može drugačije da bude.

Pomenuli ste da ste bili i pomoćnik i zamenik Generalnog direktora Zajednice JŽ?

Moj dolazak u Zajednicu JŽ je bio po ključu. U početku, svako ŽTP je imalo člana Poslovodnog odbora u Zajednici JŽ. Ja sam u Poslovodni odbor došao kao predstavik ŽTP Beograd, za saobraćaj, organizaciju i bezbednost. Posle toga je došlo do izmena sistematizacije i mene su postavili da budem Pomoćnik generalnog direktora Zajednice JŽ za saobraćaj.

Tada je Zajednica JŽ imala „svoj“ red vožnje, „svoju“ operatiku, „svoju“ komercijalu?

Da, i mašinsku, i građevinsku, … sve su službe bile. Posle se menjala ta organizacija, od 1991-1992. godine, menjala se i suština. Nije bilo više Skupštine Zajednice JŽ nego Upravni odbor. Kada je to promenjeno, Upravni odbor je imenovao Generalnog direktora Zajednice JŽ a on je imenovao svoje saradnike. Onda je bila povika na Zajednicu JŽ, pogotovo vas iz ŽTP Beograd. Da se našalim – Eto, oni samo putuju po Evropi, njih treba ukinuti, … Počeli su da se vraćaju oni koji su bili iz drugih republika (sada država) a ja kažem pokojnom Zurkoviću, on je bio Generalni direktor – Zure, ako mene treba da smenite, kažite mi na vreme. Ja ću sam da odem. Onda su me postavili za Pomoćnika generalnog direktora a kad je došao Sveta Konstadinović, onda su me postavili za Zamenika generalnog direktora.

Interesantno je, da i to kažem – Sveta je pravnik, on je radio na železnici, on se bavio stambenim pitanjima a o železnici je puno znao. I kada smo imali taj kolegijum, on kaže – Znate šta, sve što se tiče železnice vi ćete da slušate šta kaže Pera Kovačević. To što on kaže, to je isto kao da sam ja rekao. Ali, ako hoće da me smeni, to nemojte da ga poslušate. Tako je Sveta govorio.

Tada je Zajednica JŽ počela sve više da se rastura i ja sam onda prešao u CIP, kod Mrke (Milutin Mrkonjić, prim.aut.). A Mrka me je mnogo hvalio, jer smo se mi, da se vratim na to, Mrka je pošto-poto hteo da bude institut. Oni su bili CIP – Centar za istraživanje i projektovanje ali nisu bili institut. Njemu je bilo stalo da bude institut. Kaže – Hajde, Pero, da se integrišemo. Ti ćeš da budeš moj zamenik i napravićemo ime da se ne gube ni saobraćajni institut ni CIP i da se zove „Saobraćajni institut CIP“. Dobro, ako može tako. I pravnici kažu – Može. Kaže on meni – Ti dođi da radiš kod mene, kad god hoćeš. Za tebe uvek ima mesta. Dva puta sam ja išao u CIP.

Prvi put ste bili direktor Saobraćajnog instituta, na Trgu Marksa i Engelsa?

Da. Drugi put kada sam otišao, promenjen je zakon o odlasku u penziju. Svatim da mi je najpovoljnije da odem u penziju. Zvanično, iz Zajednice JŽ odem u penziju. Ali, meni se ne ide u penziju. A kao penzioner i kao doktor nauka mogu da se zaposlim i da radim tamo gde hoće da me prime. Odem kod Mrke – Mrko, tako i tako, ja sam otišao u penziju, javljam se da dođem da radim. Šta hoćeš sada? Da me zaposliš. Kako da te zaposlim? Da me zaposliš iz početka. Raspiši konkurs i ja ću da se javim i da me zaposliš. Sve po zakonu. Ti hoćeš da imaš i platu i penziju? Pa, da. Zove on neku pravnicu da proveri. I ona kaže da to može po zakonu, ako ima potrebe, a pogotovu doktora nauka. Jer, institut ima kvotu koliko mora da ima doktora nauka. I tako se ja vratim drugi put u CIP. I radio sam do 2003. godine u Saobraćajnom institutu CIP. I onda sam definitivno otišao u penziju.

Kraj prvog dela razgovora.