Проф. др Петар Ковачевић

Разговор са Проф. др Петром Ковачевићем – први део разговора

Стручна и научна усавршавања

Као студент Више железничке школе провео је 20 дана на Шведским железницама а као студент Саобраћајног факултета 15 дана на Италијанским железницама.

Током рада се усавршавао а 1967. године обавио је четворомесечну специјализацију на Француским железницама на тему „Организација саобраћаја на пругама опремљеним аутоматским пружним блоком“. Године 1971. на Француским железницама је обавио двомесечну специјализацију на тему „Организација превоза путника са диференцирањем према врсти возова уз проучавање путничких токова“.

У оквиру ових специјализација усавршио је знање француског језика, а на стручном плану изучио је детаљно организацију саобраћаја на француским железницама, које су на завидном техничко технолошком нивоу.

Као професор Више железничке школе водио је студенте на стручне екскурзије у Италију, Француску, Немачку, Мађарску и више пута у СССР (Руска федерација), чиме је детаљније упознао организацију и функционисање железница ових земаља.

Као радник ЖТП-а Београд и Заједнице ЈЖ учествовао је на многобројним међународним састанцима, где су решавана питања организације железничког саобраћаја. У тим приликама је посетио главне железничке чворове Европе, путничке и ранжирне станице, депое, контенерске терминале…

Наставно-образовни рад

Бавио се наставно-образовним радом, почев од 1966. године, када је био наставник у Железничком образовном центру у Београду, на предмету „Организација саобраћаја“.

У Вишој железничкој школи биран је 1967. године за асистента на предмету „Експлоатација железнице“, 1968. године је изабран за предавача а 1974. године за професора Више железничке школе (за исти предмет). Као асистент, предавач и професор организовао је вежбе, изводио наставу и бавио се радом са студентима. За 20 година рада у Вишој железничкој школи дипломирало је око 600 студената, које је водио као ментор за дипломски рад. За потребе студената написао је адекватна скрипта и уџбенике.

Као истакнути стручњак из праксе, био је члан Комисија за оцену и одбрану две докторске дисертације на Машинском факултету Универзитета у Београду и једне докторске дисертације као и једног магистарског рада на Саобраћајном факултету Универзитета у Београду. Поред тога, школске 1988/1989. године (по позиву) држао је наставу на Саобраћајном факултету, на предмету „Основи функционисања железнице“.

Књиге, стручни и научни радови

Аутор је књига у издању:

– Завода за новинско-издавачку и пропагандну делатност ЈЖ:

1. Експлоатација железнице, књига I и II, Београд, 1976.
2. Прилог изучавању рационалне организације вуче возова и коришћења локомотива, Београд, 1986.
3. Оптимизација параметара за рационалну организацију вуче возова, Београд, 1987.
4. Експлоатација железница, књига I и II, друго допуњено издање, Београд, 1988.

– Више железничке школе Београд:

1. Збирка задатака из експлоатације железница, Београд, 1970.
2. Коришћење путничких кола, Београд, 1971.
3. Експлоатација железница, Београд, 1974.
4. Основи експлоатације железница, Београд, 1975.
5. Организација рада станица, Београд, 1975.
6. Основи експлоатације железница, друго измењено и допуњено издање, Београд, 1984.

Коаутор је монографија:

1. Југословенске железнице 1945-1995, Желнид, Београд, 1987.
2. На скретници миленијума, Желнид, Београд, 2000.
3. Од прекида до успостављања саобраћаја, Заједница ЈЖ, Београд, 2000.

У Саобраћајном институту ЦИП и у другим организацијама учествовао је у изради 32 студије, а у великом броју је био руководилац израде студије, као на пример:

1. Методологија за утврђивање економских ефеката пројекта реда вожње, Саобраћајни институт ЦИП, Београд, 1992.
2. Студија организације превоза путника, са три потпројекта, Саобраћајни институт ЦИП, Београд, 1988, 1999.
3. Студија организације превоза робе, са пет потпројекта, Саобраћајни институт ЦИП, Београд, 1988, 1999.
4. Коридор Х, студија унапређења, модернизације, реконструкције и развоја железничког саобраћаја, Саобраћајни институт ЦИП, Београд, 2001.

У стручним часописима и публикацијама је објавио 46 радова (у периоду 1968. до 2000. године).

28. мај 2023. године

РАЗГОВОРИ – Први део

Током припреме овог разговора, причао сам о Вама, између осталих, са нашим железничким академиком, проф. др Рељом Јовановићем. Професор ми је рекао да није срео практичнијег саобраћајца од Вас, који тако компетентно улази у разматрање било ког саобраћајног проблема, и да је мишљења да сте управо Ви најкомплетнији дипломирани саобраћајни инжењер са којим је икада разговарао.

Ја сам био делегиран у Међународну железничку унију као представник Југословенских железницаТамо сам видео ту Европу, како функционише, ради и како размишља. А то ме све квалификовало мојим радом у реду вожње. Тај рад у реду вожње даје огромне шансе да се спозна цела Европа и да се човек орјентише где је он у тој Европи. А мене су делегирали, кад се железница растурала, да водим то „растурење“ између бивших ЖТПа. И то са два аспекта: са технолошког и са финансијског. И ја кажем прво покојном Николи Зурковићу, па после Светолику Констдиновићу, тада Генералним директорима Југословенских железница – Зашто да ја водим финансије? Перо, пусти то, имаш Наду па ће она да ти прича. А Нада се изненадила како ја размишљам. А мене је живот научио како да размишљам. Једно основно правило (које се и данас расправљам са женом) – никад никоме ништа не верујем. А то ме научило кад сам био Начелник реда вожње, радио сам ред вожње за Специјални воз и био сам нон-стоп на специјалном возу, кад саобраћа по Србији. И никоме ништа нисам веровао. Ако сáм не проверим – немам поверења да ли је то урађено добро или није. И много пута ми се десило да није добро урађено али сам ја, захваљујући својој провери, на крају урадио добро. Човеку може да се деси да погреши. Ја сам погрешио један пут. Правио сам ред вожње сам, пошто нисам смео другима да кажем шта радимо. Од Крушевца, кад воз улази у Сталаћ, не може да прође кроз станицу због сигнализације. Мора да стане па тек онда да се дá излаз возу. Ја сам то превидео. Када смо требали из Крушевца да пођемо, зове ме шеф станице из Сталаћа. Каже – Друже Начелниче, воз мора да стане! Како да стане воз? Не може да прође. Како не може да прође воз кроз Сталаћ? Не може због сигнализације! А ја сам то знао, али сам превидео. И мислио сам да ће да ме обесе они из МУПа. Нико ми ништа није рекао. Али, човек мора сам да се увери шта ради и како ради! И ја никоме ништа нисам веровао. А то сам научио као отправник возова. Ту поверења нема. Мора све да се уради како треба.

Како сте, заправо, постали железничар?

Ја сам рођен на селу. Моји родитељи су живели на селу. Ево и слике те куће коју смо шездесет седме, осме, напустили сви заједно, преселили се у Врање, брат и сестра, а ја у Београд на посао и на школовање. И отац је у том периоду, а то је била 1950-та година, тражио могућност да се ја школујем бесплатно. И шта је хтео да уради? Хоће да ме дá код војске, да будем музичар. Каже – Ја знам шта је војска. Али, као музичар, не носи се пушка, не убија се… И тамо се распитао да конкурише али је одговор био – Не може, нема још четрнаест година. И онда је он сазнао да се отвара Железнички техникум у Скопљу. Тамо смо отишли и на лекарски преглед и уписао сам се на Железнички техникум, који траје четири године. Онда на железници донесу одлуку да се та школа премести у Пулу и 1952. године преселе цео Техникум у Пулу.

То је био ниво средње школе?

Да. Средње школе. Ја дођем у Пулу, у другу годину. После годину и по дана донесе се одлука да се све то пресели у Земун. У железничку саобраћајну школу. И ја, са целом школом, поново се преселим. У Земун. Тако да сам завршио средњу железничку школу у Земуну. То је било 1954. године. Онда сам распоређен, по оном војном систему – куд те железница распореди – тамо идеш.

Из те школе су „излазили“ отправници возова?

Да. Отправници возова. То је био, тада, само саобраћајни одсек. Мене одреде да идем у Краљево. А ја сам доле, из Врања. Како ћу ја да идем у Краљево? Још немам пуних осамнаест година. Сетим се ја професора који нам је предавао саобраћај и нађем га у Заједници ЈЖ и кажем – Професоре, тако и тако… Ја у Краљево не бих ишао него бих ишао у Владичин Хан. Каже он – Добро, дођи за два дана, да видимо… Дођем ја а он каже – Знаш, не може у Владичин Хан, много је мала станица, али може у Лесковац. Хоћу ја у Лесковац. И ја добијем Лесковац. Одем тамо, као приправник, у станицу Лесковац. И одмах се прихватим да полажем теоријски испит, саобраћајни и комерцијални, и постанем отправник возова. Тамо сам провео пет година. С тим да сам годину дана био у војсци.

Е сада, отишао сам у војску у Школу резервних официра инжињерије. То је у Карловцу, у Хрватској. И тамо сам научио школу. Тада није било саобраћајних инжињера још али су били машински инжињери, грађевински, архитекте, електро инжињери и седам-осам нас, отправника возова. Да би била инжињерија комплетна. У инжињерији смо после градили пругу од Кумровца према Цељу и ја сам овде видео, у војсци, да су ти људи, који имају факултет, сасвим нешто друго у односу на наше шватање и моја шватања о животу. Ја сам мислио да сам све постигао – завршио школу за отправника возова, побегао са села, …

И баш те године је отворена Виша железничка школа, само саобраћајни одсек, и кад сам се вратио из војске, ја сам почео да се спремам за пријемни испит. То је било 1959. године. Пошто сам био слаб из математике и физике (ми смо у средњој школи учили друге предмете), ја сам почео да учим математику и физику од петог разреда основне школе. И плаћао часове једном професору, Русу Мигљјевском, у Лесковцу, који ме је подучавао. Била је огромна конкуренција да се упишеш у Вишу школу. А то је била премија – тече ти радни стаж, учиш школу, добијаш плату… Па то нема нигде! Положим ја пријемни испит и упишем се у Вишу железничку школу.

Када сам се уписао у Вишу железничку школу онда сам добио неки други вид гледања на живот. Онда су ме делегирали у Универзитетски комитет. Онда ја почнем да гледам, кад ме питају тамо – Шта Ви студирате? Ја сам у Вишој железничкој школи. Аааа… Виша школа, шта је то? А гледам ја, па кажем себи – Ма могу и ја да завршим факултет. Само чекајте. И онда сам завршио Вишу железничку школу 1961. године.

У међувремену су се већ Риста Перишић (проф. др Ристо Перишић, прим.аут.) и још неколико њих уписали на трећу годину Саобраћајног факултета и „пробили лед“. Исте године, када сам завршио Вишу школу, упишем Саобраћајни факултет. И то – ванредно. Радио сам онда у ЖТПу Ниш и тада сам почео да радим у реду вожње. Али сам путовао много пута за Београд, идем на наставу, „држим“ контакте са студентима, Раде Милојевић је био редован студент, и завршио сам трећу годину Саобраћајног факултета ванредно, с тим да сам положио све испите из треће године и један део допунских испита и стекао услов да упишем четврту годину.

Ту је интересантан пример како гледају железничари а како они који нису железничари – У Нишу су била три саобраћајна инжињера – Власта Стојановић, Љуба Стаменковић и Кришановић. Власта Стојановић и Кришановић су се противили да ја идем на факултет. Кажу – Отправник возова из Лесковца хоће да буде инжињер. Па то нема нигде. А ја сам био тврдоглав и упоран и написао сам молбу да ме пусте да годину дана одем на факултет а кад се будем вратио „одужићу“ оно што сте ме школовали. Кажу – Не може. Ја, иритиран одговором, напишем на папиру – Ја одох за Београд, сутра је први дан, морам да седнем у прву клупу, да пратим наставу, а ви радите шта хоћете. Дође мој шеф реда вожње и каже ми – Перо, зове те главни директор. А то је био неки „цивил“ Жарко Радичевић, како се већ звао. И дођем ја код њега. Каже – Јел’ ти правиш проблеме? Друже директоре, ја не правим проблеме. И испричам му ја о овоме све и кажем да хоћу да идем на факултет. А он гледа у оне „кадровике“ и каже – Рајо, а што ви зафркавате овог младог човека? Да га пустите. Ти, сутра, иди у прву клупу, на факултет а ви све да му средите. Да му дате добру стипендију и да му дате могућност да он заврши факултет. Тако ја дођем на четврту годину факултета, завршим, и вратим се поново у Ниш.

Онда се растурило ЖТП Ниш и ја дођем ЖТП Београд да радим. Почео сам да радим у Одељењу за студије и анализе, код Љубе Стаменковића. После тога, видели су људи да ја имам неки други однос и према послу и знање, оно што сам радио на станици, и поставили су ме за шефа Саобраћајног одсека у ЖТПу Београд. А ту су били све бивши шефови секција, одслужени, стари железничари, који су сада ту правили прописе, радили… И мене поставе да им ја будем шеф. И ту сам стекао велико искуство и школу – како се ради и шта се ради. А они су били неповерљиви. Кад кажем, неповерљиви – Шта ће сад овај млади човек, он јесте инжињер, али не зна оно што ми знамо. Али, нису они знали шта ја знам! Тако да смо се врло брзо снашли и спријатељили.

У том периоду се појавила могућност да се иде на Француске железнице, са стипендијом Француске владе, на специјализацију. А ја сам учио француски језик и почнем још да учим и конкуришем и добијем четири месеца специјализације на Француским железницама. Када су они мене упознали, ко сам и шта сам и шта радим – нудили су ми посао, да останем да радим код њих. Али, мени се већ родио син и размишљам – Куд ћу ја сад, по белом свету? Нећу ја без наше Југославије. И нисам хтео. Али сам се упознао са тим Французима и после четири-пет година питам ја њих – Хоћете ли да зовете да дођем још два-три месеца? Они прихвате, пошаљу писмо и позивају ме да дођем још два месеца. Тако да сам укупно провео пола године на Француским железницама. И видео једну савремену железницу. И видео како се ради, и шта се ради.

Вратио сам се тада из Француске и постављен сам за Начелника реда вожње ЖТПа Београд. Кроз ред вожње сам упознао шта је железница и имао сам великих окршаја, да тако кажем, око реда вожње. Што кажу – У ред вожње и у фудбал се сви разумеју. Свакоме треба неки воз, или да стане или да ту прође касније или раније, као и у фудбалу – овај треба а овај не треба да игра…

На пример, једна интересантна ситуација, са Ђорђем Стрижаком, тадашњим директором ЖТПа Београд. Требала је да се пусти у саобраћај пруга Београ-Бар, од Ваљева даље према Ужицу. А ови, који граде пругу, неће да напишу да је пруга готова и које су карактеристике пруге. И кажу – Готова је пруга. На партијском састанку изађе за говорницом представник извођача и каже – Пруга је готова али нема реда вожње! А возови не могу да иду без реда вожње. Онда ја изађем за говорницом и кажем – Друже директоре, лажу Вас. Ко ме лаже? Лаже Вас Гавра Матић, као директор Дирекције за изградњу пруге БеограђБар и Крсмановић, који је главни за изградњу и надзор. Пруга уопште није готова. Кад је пруга готова, онда треба да напишу реду вожње да је пруга готова, карактеристике пруге су следеће: брзине су те и те… па да ја направим организацију саобраћаја. Докле год они то не кажу – нема реда вожње. А нема ни саобраћаја. А он каже – Је ли, ко је овај овде? Они му објашњавају ко сам ја. Ти, што правиш проблеме, и сви ви који кажете да је пруга готова, сутра у седам сати код мене на састанак. Дођемо ми сутра код њега. Перо, шта нам уради? – кажу ови. Па, докле ћете ви да говорите да ја то не радим како треба а ви бежите од истине. Кажите да пруга није готова. Дођемо ујутро на кафу а попијемо виски, почнемо да причамо и ја Стрижаку објасним тако да он стекне утисак шта је железница. Он је пре тога био директор у Магнохрому, у Краљеву. После тога је много пута, на састанцима, говорио – Ако не знате, ви питајте Перу Ковачевића.

Тај посао ми је био веома напоран. Ја сам морао да водим ред вожње, у међувремену ми се родила и ћерка, породица, Специјални воз, … и ја одлучим да одем у Вишу железничку школу.

Педагошки рад?

У Вишој железничкој школи сам био асистент, предавач, професор и директор. Све сам био. И напишем молбу да ме пусте. Дошло је то до директора Стрижака. Он каже – Не може Пара Ковачевић да иде у Вишу школу. Он нама треба. Ако треба да му се дá стан, купите му стан, али он не може са железнице. И, оде Ђорђе на службени пут а Станко Ходак га је замењивао. Са Станком сам се добро познавао, јер је он у једном периоду био Начелник за Специјални воз, па смо ту доста сарађивали. Ја одем код Станка и кажем му – Станко, да ти мени потпишеш да ја идем у Вишу школу. Па, љутиће се Ђока. Ма, пусти Ђорђа, ја не могу више да издржим. Осећао сам да сам „под напоном“ – кад одем на Специјални воз ја не знам ни када ћу да се вратим ни шта ћу да радим. И он потпише и ја одем у Вишу школу.

Тамо сам провео десет пуних година. Асистент сам већ био тамо, док сам радио, а и то је напорно. Радити нормалан посао на железници и бити још негде – то је много тешко. И онда сам отишао у Вишу школу и тамо сам се мало „охладио“. Уписао сам магистарске студије на Саобраћајном факултету, па сам почео да полажем испите.

Завршио сам магистратуру, али не на Саобраћајном факултету него сам схватио нешто друго. Код професора са Економског факултета, који је предавао Организацију рада на последипломским студијама на Саобраћајном факултету, шватио сам да у суштини, оно чиме се ми, саобраћајни инжињери бавимо, није нешто посебно специфично. То је једна сложена организација рада. И зато ја одем на Факултет организационих наука и упишем тамо и завршим магистратуру врло лако.

Онда сам имао још времена да почнем да радим на докторату. Истина, звали су ме на Саобраћајни факултет: Мирко Чичак, Машан и Вујадин Вешовић да дођем. Кажем – Нећу. Кад сам ја вас молио да ми дате магистратуру и да радим, ви сте се окренули на другу страну. Они су мене терали да магистрирам. Тада сам могао да добијем звање доцента без магистратуре. Тада је био такав закон. Ја сам имао Вишу школу, факултет, издао сам неколико уџбеника и то ваши студенти уче из мојих уџбеника.

Онда су ме позвали са Машинског факултета и ја сам тамо докторирао на тему „Рационална организација вуче возова“. Та дисертација је доживела похвале, примену у пракси, и тако сам ја завршио своје железничко усавршавање.

На ком предмету на Вишој железничкој школи сте били асистент? Како сте почели свој педагошки рад?

Предмет се звао Експлоатација железнице, код Диме Живковића. Он је био професор и на Саобраћајном факултету и на Вишој школи.

За професора Димитрија Живковића кажу да је био најбољи железничар међу правницима и најбољи правник међу железничарима?

Он је интересантна личност. Он је одшколован на железници и знао је много о железници. Јер, железница се не учи само књижки. Она се учи и у пракси. А завршио је Правни факултет. Тада није још било Саобраћајног факултета. Ја сам још био у реду вожње. Он дође код мене – Друже Перо, друже Перо… А познавао ме је јер сам дипломски рад радио код њега и у Вишој железничкој школи и на Саобраћајном факултету. И зато је он знао моје потенцијале. Да дођеш ти, друже Перо, да будеш асистент код мене у Вишој школи и да ме замениш као одем у пензију. Кажем – Професоре, не могу ја. Ја радим овде. Може, може… Тамо имате Радета Милошевића, имате Ивовића, па нек они буду асистенти. Не. Не. Ви да дођете. И убеди ме да ја дођем у Вишу школу.

После сте и преузели предмет од њега?

Да. После сам преузео предмет и формирао тај предмет мало другачије. Формирао га у једном другом облику. Тај предмет је на Вишој школи био три семестра, ја сам га свео на два семестра. Увео сам много нових ствари и дао један други облик.

Кад сам све то завршио у Вишој школи, докторирао, на железници је био Генерални директор Петар Стошић а помоћник Перица Анђелковић. Кажу – Петре, шта ћеш ти у Вишој школи? Дођи да будеш код нас? Где да будем? Ми имамо Саобраћајни институт. То је било на Тргу Маркса и Енгелса (данас Трг Николе Пашића, прим.аут.), који су водили Воја Коларић и Стојан Новаковић. Да дођеш за директора института. Кажем ја – Могу да дођем али под једним условом – немојте сутра да кажете да нема пара за институт. А они су направили да институт буде Основна организација удруженог рада, као и све оне друге. Кажу обојица – Ништа се не сикирај Перице. Дођи и биће све у реду.

Дођем у институт и тамо сам провео од 1. јануара 1986. године до сепрембра-октобра 1987. године. И шта се збивало? Ово је интересантно. Саобраћајни институт, тамо све економисти. Прво што сам урадио, прмио сам четири саобраћајна инжињера, у Институт, у радни однос. Какав ми је то Саобраћајни институт да нема саобраћајаца? А друго, обновио сам тај кадар и почео другачије да размишљам. Нисам хтео да подценим професоре али сам их мало склонио. Чекајте сад. Пустите и ми млади да радимо нешто и да радимо другачије, студије и неке пројекте. Имао сам велики отпор. Они су били научили, сви тамо, да пишу неке студије које никоме ништа не служе. А ја сам окренуо лист и кажем – Знате, то што ми радимо, мора да има неку употребну вредност. Не можемо ми да пишемо нешто, па нека чита ко хоће. Е, на то сам имао велики отпор, али сам ипак успео.

Словенци, тако, потраже од нас да направимо студију шта се то збива са међународним возовима који су у Србији и заправо у целој Југославији препуни, толико путника, а нема места у возовима. Почнемо ми то да изучавамо и изучимо шта се збива. Међународне карте су биле такве, као и унутрашње, и возови се напуне унутрашњим путницима и нема места за међународне путнике. А возови и даље пуни. И онда смо ту студију направили да буде применљива и добили доста пара од Словенаца, да смо решили нека питања у школи, стамбена питања и тако даље.

Е после се то, кад сам дошао у Институт, сетило друштво да ја дођем на железницу. Пера Стошић и Пеца Анђелковић ми нуде да ја будем у ЖТПу Београд директор где је био Власта Стојановић (директор Саобраћајног сектора, прим.аут.). Ја кажем – Нећу то да будем. Знам ја шта је саобраћај и оператива. Нећу ја то да будем. Кажу њих двојица – То ти је задатак и ти мораш да дођеш. Ми имамо огромне проблеме. Добро, доћи ћу.

Интересантно је шта се даље дешавало. Да би неко дошао у Заједницу ЈЖ, морали су да дају сагласност сва ЖТПа. А ред је био на ЖТП Београд да дá свог члана Пословодног одбора у Заједници ЈЖ. Шта се догађа? Неће Словенци и Хрвати Власту Стојановића. Зато што је радио и сарађивао са њима. Неће, Власту Стојановића. Ова двојица ме зову на виски и кажу – Нема друге него да идеш у Заједницу ЈЖ. На које место? – питам ја Члан Пословодног одбора, за организацију и безбедност саобраћаја. И ја пристанем. И то је онда била Скупштина Заједнице ЈЖ, која доноси одлуку ко ће да дође. И, тако ја дођем у Заједницу ЈЖ.

Мало смо прескочили период Вашег „директоровања“ у Вишој железничкој школи?

Био сам директор Више железничке школе од 01.01.1977. до 08.01.1981. године. Четири године сам био директор школе. У том периоду сам променио школу у многоме. Прво је школа имала само Саобраћајни одсек. Па смо у том периоду отворили Машински, Грађевински, Електро одсек и на крају Економски одсек. Оно што сам код Саобраћајног одсека променио, увео сам рачунаре. Морам да кажем да је тај одсек био перфектан јер су ту долазили само отправници возова. Дисциплиновани људи долазе да уче две године и после, кад се то проширило на „цивиле“ (тако смо их звали), било је мало теже. Увео сам предмет Примена рачунара у саобраћају. Увео сам предмет Организација друмског саобраћаја (онда смо ми почели да возимо камионима на железници, ови на железници не могу да се снађу, шта треба). Довео сам Радета Милојевића да предаје тај предмет. Много што-шта сам променио док сам био у школи.

По некој мојој евиденцији одшколовано је око 600 саобраћајних инжињера. Не рачунам машинце и грађевинце, који су нам се на крају придружили. Онда сам, као директор школе, увео научно-истраживачки рад. Регистровали смо школу да може да да се бави научно-истраживачким радом. А имали смо докторе наука Слободана Војводића, Милана Стевановића, Ђорђа Јовановића, после сам се и ја придружио, као магистар, и тако даље, и регистровали смо се да можемо да радимо научно-истраживачке пројекте.

Почели смо да радимо студије за железницу. Радили смо за ЖТП Београд, ЖТП Приштину, ЖТП Нови Сад и пара, колико год хоћеш. Ја, као директор школе, нисам имао никаквих проблема. Партија је водила свој део, а ја нисам имао никаквих проблема.

Када сам све то завршио и прешао у Саобраћајни институт, школу су после наследили машинци, грађевинци, електро (пошто смо после отворили тих 4-5 одсека), мени је жао што нисмо могли школу да одржимо у оном амбијенту, како је то било за саобраћајце. Да људи дођу из радног односа, да се одшколују и да се врате. Ја сам се шалио са мојим студентима, дође један из Сежане и пошто је првог часа упознавање и прича где сте и шта радите, каже – Ја сам отправник возова у Сежани. Србин а у Сежани. Кажем – Ви сте значи наредни шеф станице у Сежани. Немојте да ми правите проблеме када будем путовао за Италију. Стварно је после постао шеф станице. И, кад бих ја путовао, окренем телефон и кажем – Јел’те, шефе, јесте ли ви тамо још шеф? Јесам. Е, ја путујем, немој да ми „твоји“ цариници праве проблеме.

Што се тиче саме школе, имали смо добру школу, добар програм и добро наставно особље. Оно што је интересантно, после су забранили и школи и факултетима, да не могу стручњаци из праксе да долазе и да држе наставу. А то је штета. Јер, онај ко ради у пракси, не мора да има баш научно звање доктора наука па да дође да неко своје знање пренесе. А закон је дозвољавао то у једном периоду. Закон је дозвољавао да могу стручњаци из праксе да држе наставу.

Знате како је данас? Ја сам 10 година, поред рада на железници, био ангажован на извођењу вежби на Саобраћајном факултету, на предмету Сигнално-сигурносни уређаји и средства везе на железници, професора др Зорана Ж. Аврамовића. Али, не у звању асистента него као истакнути стручњак из привреде, ангажован на извођењу дела наставе. Данас је, по Болоњској декларацији дозвољено извођење наставе (вежби) само докторандима.

Кад смо већ код тога, ја сам позиван на Саобраћајни факултет да држим наставу студентима, као стручњак из привреде, и ако нисам биран за предавача. А ја сам уочио следеће – студенти који дођу на Саобраћајни факултет, заврше га и дођу на железницу и почне, у станици Београд, Ђура Мајсторовић (тадашњи Шеф станице Београд, прим.аут.) да их малтретира: Не знају они шта је ово, не знају они шта је оно, не знају Сигнални правилник, … не знају ништа. Ја кажем – Немој Ђуро тако. Ти си много знао кад си изашао из клупе? Пусти људе, научиће, то је лако.

И мени падне на памет да предложим колегама на факултету, Стеви Ерору, Мирку Чичку и Вујадину Вешовићу, и ако су они били мало другачији (Мирко Чичак је био јако прогресиван), да се уведе предмет, не знам да ли је опстао као такав, Основи функцинисања железнице. И ја сам формирао тај предмет тамо. Почео сам студентима да причам нешто друго. Ово што ви учите, пруге, станице, колосеци, машинство, електрику, … Али морате да знате да на железници постоје неки саобраћајни правилници који регулишу то, то, то,… да постоји неки Сигнални правилник – морао сам да уведем мало другачији приступ, није то само сигнал – зелено и црвено, него, шта значе ти сигнали и слично. И онда сам оформио такав предмет.

На моју жалост, ја сам у том периоду доживео инфаркт. После рада на железници, у школи, факултету рекао сам – Ја то више не могу да радим. Они су хтели да ме бирају за предавача на факултету у звање ванредног професора. А кад сам се ја нудио, са Вишом школом и са докторатом, они су бежали. И ја сам дигао руке од факултета. Касније је тај предмет преузео професор др Милан Марковић. И био је захвалан. Увек ме је звао. И кад је био Генерални директор ЖТП Београд. Увек.

Када кажете – ред вожње, запамтио сам да сам као Помоћник шефа станице Београд предавао рапорт Заменику генералног директора, покојном Љуби Стожинићу, испред салонских кола, којима је, са сарадницима (покојни Раде Јовановић, помоћник Генералног директора Заједнице ЈЖ, Ненад Кецман, Драган Миладиновић,…) одлазио у Париз, на Европску конференцију реда вожње. Данас је много другачије?

Да, Света Констадиновић, Генерални директор Заједнице ЈЖ, одлазио би салонским колима за Париз, на Годишњу конференцију UIC, где се, између осталог, разговарало и о реду вожње. UIC – међународна железничка организација, која је у свим доменима железничког саобраћаја имала утицај. Када путује Генерални директор, он има право да путује салоном. Много пута сам и ја ишао тим салоном. И за Париз, и за Беч, и за Будимпешту, за Атину, за Турску… као члан Пословодног одбора Заједнице ЈЖ, као помоћник односно као заменик Генералног директора ЈЖ, на тим конференцијама реда вожње. Јер, тамо је требало уговарати саобраћај, требало је рећи – Има воз Београд-Будимпешта или нема воза Београд-Будимпешта.

И то, тада, није била нека, да кажем, државна политика. Данас је то ипак прешло у неку државну политику. Данас се граде пруге, саобраћају возови, има перспективе како то треба да изгледа а онда то није било тако. Све се сводило на људе који су радили у реду вожње. Али, рад у реду вожње даје могућност да човек упозна целу Европу и да упозна људе који раде по питању реда вожње у свим другим железницама и да са њима успостави један контакт који им омогућава да се другачије понашају. Када окренете телефон, завршите неки посао. То је суштина. А за то мора да се зна језик. Ја сам онда знао и комуницирао на француском језику. На крају радног века сам видео да мој француски не вреди зато што је званични службени језик у UICу прво био само француски, па француски и немачки, после француски, немачки и енглески и на крају је остао само енглески језик. Ја сам био хендикепиран што нисам знао енглески а са француским сам пролазио одлично. Могао сам на УИЦу да причам, да разговарам и договарам.

У Међународној железничкој унији сам био делегиран од стране Заједнице југословенских железница да решавам сва техничка и технолошка питања и кад је требало да Србија и Црна Гора, када су биле „мала“ Југославија, да буду избачене из UICа, зато што су све друге железнице биле ван, онда треба и ове избацити. Мене су одредили да идем, да браним статус Заједнице ЈЖ у UICу. Ја кажем – Па ја нисам правник, ја то не могу да урадим. А видели смо састав тамо, све правници. И тамо, на том састанку, са покојним Јураком, он је знао добро немачки језик, и онда смо у пару били и испричали смо им приче да нема никаквих основа, по свим документима UICа да они сада кажу – Југословенске железнице више нису члан UICа. А Хрвати и Словенци су захтевали да пошто-пото и нас искључе, јер они нису били у UICу. И, одбранили смо статус Југословенских железница. И сада, човек мора то да прихвати као реалност, ово што сам рекао – Света (Констадиновић) је обезбедио паре а ја све ово написао („Од прекида до успостављања саобраћаја“, прим.аут.), кад смо се вратили и обнародовали да смо сачували статус члана у UICу, појави се Света Констадиновић и Живорад Максимовић: Ево, Југословенске железнице су одбраниле свој статус у Међународној железничкој унији. Мене нигде није било. Али, мени то не смета. Ја сам свестан тога да то не може другачије да буде.

Поменули сте да сте били и помоћник и заменик Генералног директора Заједнице ЈЖ?

Мој долазак у Заједницу ЈЖ је био по кључу. У почетку, свако ЖТП је имало члана Пословодног одбора у Заједници ЈЖ. Ја сам у Пословодни одбор дошао као представик ЖТП Београд, за саобраћај, организацију и безбедност. После тога је дошло до измена систематизације и мене су поставили да будем Помоћник генералног директора Заједнице ЈЖ за саобраћај.

Тада је Заједница ЈЖ имала „свој“ ред вожње, „своју“ оператику, „своју“ комерцијалу?

Да, и машинску, и грађевинску, … све су службе биле. После се мењала та организација, од 1991-1992. године, мењала се и суштина. Није било више Скупштине Заједнице ЈЖ него Управни одбор. Када је то промењено, Управни одбор је именовао Генералног директора Заједнице ЈЖ а он је именовао своје сараднике. Онда је била повика на Заједницу ЈЖ, поготово вас из ЖТП Београд. Да се нашалим – Ето, они само путују по Европи, њих треба укинути, … Почели су да се враћају они који су били из других република (сада држава) а ја кажем покојном Зурковићу, он је био Генерални директор – Зуре, ако мене треба да смените, кажите ми на време. Ја ћу сам да одем. Онда су ме поставили за Помоћника генералног директора а кад је дошао Света Констадиновић, онда су ме поставили за Заменика генералног директора.

Интересантно је, да и то кажем – Света је правник, он је радио на железници, он се бавио стамбеним питањима а о железници је пуно знао. И када смо имали тај колегијум, он каже – Знате шта, све што се тиче железнице ви ћете да слушате шта каже Пера Ковачевић. То што он каже, то је исто као да сам ја рекао. Али, ако хоће да ме смени, то немојте да га послушате. Тако је Света говорио.

Тада је Заједница ЈЖ почела све више да се растура и ја сам онда прешао у ЦИП, код Мрке (Милутин Мркоњић, прим.аут.). А Мрка ме је много хвалио, јер смо се ми, да се вратим на то, Мрка је пошто-пото хтео да буде институт. Они су били ЦИП – Центар за истраживање и пројектовање али нису били институт. Њему је било стало да буде институт. Каже – Хајде, Перо, да се интегришемо. Ти ћеш да будеш мој заменик и направићемо име да се не губе ни саобраћајни институт ни ЦИП и да се зове „Саобраћајни институт ЦИП“. Добро, ако може тако. И правници кажу – Може. Каже он мени – Ти дођи да радиш код мене, кад год хоћеш. За тебе увек има места. Два пута сам ја ишао у ЦИП.

Први пут сте били директор Саобраћајног института, на Тргу Маркса и Енгелса?

Да. Други пут када сам отишао, промењен је закон о одласку у пензију. Сватим да ми је најповољније да одем у пензију. Званично, из Заједнице ЈЖ одем у пензију. Али, мени се не иде у пензију. А као пензионер и као доктор наука могу да се запослим и да радим тамо где хоће да ме приме. Одем код Мрке – Мрко, тако и тако, ја сам отишао у пензију, јављам се да дођем да радим. Шта хоћеш сада? Да ме запослиш. Како да те запослим? Да ме запослиш из почетка. Распиши конкурс и ја ћу да се јавим и да ме запослиш. Све по закону. Ти хоћеш да имаш и плату и пензију? Па, да. Зове он неку правницу да провери. И она каже да то може по закону, ако има потребе, а поготову доктора наука. Јер, институт има квоту колико мора да има доктора наука. И тако се ја вратим други пут у ЦИП. И радио сам до 2003. године у Саобраћајном институту ЦИП. И онда сам дефинитивно отишао у пензију.

Крај првог дела разговора.